Hahahaha rece ona. Tako slatko se nasmejala, da je svima za stolim izmamila osmeh. Oci su joj se caklile, smaragdne oci. Gledao sam ih sa takvim odusevljenjem. Potom je Marie nastavila pricu, koja za mene, manje interesantna nije mogla da bude, kao i sve njene price. Nikad je nisam shvatao, uvek je pokusavala da dokaze nesto za cim niko od nas nije mario. Dok je Ella bila njena totalna suprotnost. Ona je bila jedna od onih osoba koja u vama izaziva srecu, izmamljuje osmeh i sve najbolje. Optimista jednostavnog zivota. Sa njom vreme leti kao i sad. Ustao sam, pozdravio se sa svima i otisao kuci da se pakujem.
Uvek sam mrzeo pakovanje. Secam se kad sam bio klinac, mama sve uvek izabere, opere, slozi i spakuje. Bilo je tako jednostavno... A onda sam sebi rekao "Welcome to real life!" No, nekako uradim ja to, sednem u taxi i pravac aerodrom. Dva sata pre leta, cekiram torbu, sednem u kafic, zapalim cigaru, rutina. Tokio je cekao. Jos jedan poslovni sastanak na listi. Jedva cekam penziju da provedem u miru, ali tu smo gde smo. Slusalice u usi i na spavanje, dugacak je to let.
Jel ste nekad sanjali san koji koji deluje toliko stvarno da ne mozete da napravite razliku izmedju realnosti i sna?
Gde sam ja? Ovo nije Tokio! Sta se dodjavola dogodilo!? Kako sam ovde zavrsio!?
Talasi su mi lupali o noge dok je pesak grejao moje tabane. Bio je dan, rekao bih negde oko 13h... Na prvi pogleda rekao bih Havaji - zahvaljujuci Americkim serijama i filmovima, sve sto je tropsko vezujemo za Havaje - ali nisu bili. Nije bilo nikog oko mene! Nisam imao nista sem majice i sorca na meni! Gde mi je telefon? Njega nikad nigde ne ostavljam, uvek ga drzim u dzepu. Ne razumem sta se desava....
Samo da vam se javim na kratko, da vam kazem da sam dosao, da vam se izvinim sto nisam citao vase postove i komentarisao (ali uskoro cu imati vremena, pa cemo to nadoknaditi). Trenutno sam u nekom polu haoticnom vremenu, pa ne postizem da pisem za blog. Ali znajte da vas volim i da mi ne dostajete.
Ok, pitanje jeste zbunjujuce, nekima mozda i glupo, ali palo mi je na pamet skoro...
Kada vi ne bi bili vi, i upoznali vas sad, kada bi ste gledali vas sa strane, da li bi ste se druzili sa vama? Mi svi pokusavamo da budemo bolja osoba, i da napredujemo u zivotu, da se poboljsavamo u svakom aspektu. Ali da li smo nekad stali i osvrnuli se oko nas i pitali se, kakav sam ja drugima? Ne kazem ja nista lose, ali me to sad zanima... Da li previse pricamo, ili su neki od nas previse egocentricni itd.? Da li smo komplentna osoba drugima? Znam, znam, previse pitanja i + su zbunjujuca x) hehe Ali nadam se da znate na sta mislim :)
Inace, sledeci post pisem tek 4 septembra, tako da se vidimo kad se ja vratim sa odmora. Do tad vas ljubim, volim i pozdravljam :)
Volim da pomazem. Ne znam dal mi je to u krvi ili sta vec, ali stvarno volim da pomazem. Volim da sam tu za ljude, bilo to fizicki nesto pomagati, na neki drugi nacin ili psihicki - sto je u mom slucaju najcesce! Iako me nikad niko ne poslusa, i na kraju se ispostavi da je tacno onako kako sam ja rekao, al ajde... Ali zasto sebi nikad ne mogu da pomognem? Zasto nikad ne mogu da uradim ono sto kazem ljudima da treba? Nikad ne znam kako i sta da uradim, iako moji dragi prijatelji koje mnogo volim, mi daju savete, (znam da ovo zvuci uzasno sto cu sad da kazem, ja se izvinjavam), ali zasto ne znam ni jednu osobu koja moze meni da pomogne kao ja drugima? Ili moji prijatelji meni pomazu tako, ali ja to ne primecujem na taj nacin... :/
To vam je ono kako moja drugarica kaze : To ti je kao kad ja gledam drugima u solju, i sve im pogodim, al sebi nikad ne mogu... ZASTO? Mrzim ovo!
Imam problem, nevazno koji je, i ne mogu da ga resim, ali psihicki je, i znam da ce mi ujutru biti bolje, al dok sad pisem ovaj post i dok je vece, tj nekome jutro posto je pola 3 ujutru, ja se grizem... No, nije problem vazan, jer je to samo zrno peska na plazi. Mene zanima zasto sam sebi nikad ne mogu da pomognem...
Tako da ako neko ima neki pametan savet, molim vas - podelite! Unapred zahvalan :)
Genetika. Nisam ni znao da to imam do svoje trinaeste godine kada se to desilo.
Znam da nije bio moj san, bio sam u tudjem, bili su to snovi moje mladje sestre, sanjala je polje ljubicastih lala i malo drvo kajsija na brdu. Ali ona nije znala da nisam trebao da budem tamo. Bilo je cudno. Nesto kao teleportacija u tudji um, ali kako bih ja znao kakav je taj osecaj. Ostavio sam te misli, jer nisam hteo da razmisljam o tome. Dok se nije opet ponovilo. Ali ovaj put je bilo drugacije, ovaj put je bio drug iz odeljenja. Sanjao je da je u sirotistu kako ga roditelji tu ostavljaju jer su ga uhvatili kako pali cigaru. Kao da sam sve gledao na televiziji, ali onda se desilo nesto neocekivano! Rekao sam dodji i on se okrenuo i posao zamnom. Nije mi bilo jasno kako me je video ili cuo, ali jeste. Rekao sam sve ce biti uredu, istog trenutka se smirio i prestao da place. Bilo mi je cudno sto je to uradio, kao da sam kliknuo dugme na njemu. Bilo mi je jako cudno. Sledeceg jutra kad sam se probudio, secao sam se svega, svakog moguceg detalja, svake reci, svega kao u proslom snu sa sestrom. To nisu bili obicni snovi, nesto je tu drugacije, taj osecaj, osecaj kao da ja kontrolisem sta ce se desiti u snu. Nisam mogao to da zadrzim za sebe, morao sam da kazem mami.
Osam godina kasnije.
Imala je oci boje badema, nikad to nisam video u zivotu. A kosa kao krila andjela, ten je bio savrseno aristokratski beo, porcelan koji se presijava na suncu. Zvala se Chloe. Imala je dvadeset godina. Bila je klasicna prica upoznavanja, drugarica drugarice, glavni trg u gradu, popodnevna kafa. To nije bio utisak ljubavi na prvi pogled, to je bio trenutak kad sam shvatio da je ona moja srodna dusa! Poglede nismo odvajali jedno od drugog, gledao sam joj u dusu kroz te oci, koja je bila tako zagonetna. Ostali smo ceo dan zajedno, otkazao sam sve sto sam imao. Ali sam se plasio veceri po prvi put. Njoj to nisam hteo da uradim, njoj nisam hteo da menjam misljenje. Plasio sam se. Nikad nisam poznavao nekog kao ona. Znao sam da nam je bilo sudjeno da budemo zajedno i zato nisam hteo da joj udjem u snove. Sa drugima je lako, zamislim koga zelim, osetim njihovu energiju, emocije i udjem u san. Mogao sam da ih nateram da rade i misle sta god ja hocu, naravno sve je to u snu njihovom bilo ali se odrazavalo na njihova misljenja i ponasanja u realnosti. Znam zvuci potpuno ludo. Mislio sam da jesam lud, ali mi je mama onda ispricala. Nema ime, to je samo sposobnost koja se prenosi genetski. Mama je ima, tata je ima, i sestra je kasnije dobila. Kako sam odrastao, tako sam naucio da kontrolisem i poboljsavam svoj uticaj na osobu u ciji san udjem. Ostalo je lako, kao igra koju sam igrao. Dodje vece, ja jedva cekam, legnem, zatvorim oci, pomislim, i boom! Tu sam. Ali sa Chloe je bilo drugacije, nisam hteo da imam nikakav uticaj na nju, nisam hteo da promenim nista u vezi nje, ona je za mene, moje oci i moju dusu bila savrsena. Mi smo zajedno bili dve strane iste kovanice.Sto smo duze bili zajedno vise sam je voleo, to nije bio osecaj svidjanja, to je bila instant ljubav, zvuci glupo, znam ali tako je. Kad nisam bio sa njom, kao da nisam mogao da disem, ona je bila moje sve. Voleo sam da je volim. Ali covek ne bi bio covek da nije znatizeljan.
Bila je cudna poslednja dva dana, ali mi nista nije rekla. Kad sam je pitao jel sve uredu, ona je rekla da. Nikada me nije lagala, i samim tim joj nikad nisam dao povod za isto. Ali morao sam da saznam sta se desava. Bili smo na rucku kod njenih, jedan obican dan, sve je bilo normalno, samo me je gledala malo drugacije, sa dozom mistike. Kao da ne zna sta se desava u mojoj glavi, bilo je tako ocito, ali kao i sve stvari koje su vam pred nosom, tek kad se odigraju vi shvatite da su bile tu. Pozdravili smo se, ona je morala kod bake u selo, necemo se videti cetiri dana, sto je za mene bila vecnost. Ali imao sam nacin da budem sa njom. Bilo mi je tesko da donesem tu odluku, ali faktor koji je presudio, bilo je njeno ponasanje poslednjih dana. Pao je mrak, i sa njim nekako i moja sigurnost. Culi smo se telefonom i otisli da spavamo. Legao sam, sacekao i resio. Uradicu to. Ulaziti u neciji san je kao prolaziti kroz vrata, samo treba okrenuti kvaku. Ona, njena vrata, kvaka. Ne! Vrata su zakljucana! Ne mogu da udjem u san! Zasto!? Kako!? Nesto nije uredu! Ponovo! Ne! Nisam znao sta se desava, nisam znao sta da mislim. Sigurno nije budna, to znam. Kako je onda moguce da joj ne citam snove? Bilo je samo jedno moguce i logicno resenje, ali ne, koje su sanse za to? Nikad nisam upoznao nekog ko moze isto sto i ja, izuzev moje porodice. Znao sam da se snovi ne mogu citati osobama koje mogu isto. Prvo me je uhvatila panika, ali potom i sreca! Jer sam shvatio da sam nasao nekog skim mogu da provedem ceo zivot, kog volim toliko da nepostoje reci da to opisu i sad saznajem da ona moze isto da ulazi u snove. Bilo je neverovatno! Mama je nasla tatu, i sad ja nju. Fenomenalno! Neopisivo! Jedva sam cekao da dodje da podelim to sa njom. Ali tu je stajalo pitanje nesigurnosti, jer to je bila samo moja teorija, nisam imao potvrdu za to. Morao sam da je vidim istog trenutka! Pokupio sam svoje stvari, sta sam prvo dohvatio i seo u auto.
Padala je kisa. Zadnje cega se secam je pogled jelena.
Drage i dragi moji, izvinjavam vam se sto ne pisem toliko cesto, ne znam gde bijem, nekako kao da uvek moram da budem na 2 mesta u isto vreme, a ne znam gde da idem, Pritom vam sada pisem sa glavoboljom, jer je ovo jedino slobodno vreme koje sam uspeo da uhvatim, i mesto da legnem da spavam, jer i bog i ja znamo da mi treba sna, em sto sam spavao sinoc 2,5 sata, em sto dnevno trosim energije kao i elektrana... I + leto je pa mi i to ne ide u korist :P Sinoc sam otpratio jednog druga na avion da ide kuci, danas jednu drugaricu, Nekako kad moje drustvo ode na more, svi moji inostrani prijatelji dodju, ne znam kako i ne pitajte ali uvek se potrefi. No, meni jeste lepo, ali mnogo zamarajuce, sve imam osecaj kao da cu da se razbolim itd. Ali ovo leto mi definitivno ulazi u top 3! Drustvo, prijatelji, dogadjaji, sve je bilo nekako savrseno na svoj nacin i dalje nastavlja da bude tako.... Uskoro mogu da vam obecam svoj prvi outfit post :D jeeej :D I jos 4 zanimljiva posta. do tad vas ljubim i pozdravljam, Uzivajte mi i budite mi dobro. Voli vas vas P.
*gramaticke greske cete mi oprostiti zbog umora i glavobolje :*****
