петак, 09. септембар 2011.

Let AF 274




Hahahaha rece ona. Tako slatko se nasmejala, da je svima za stolim izmamila osmeh. Oci su joj se caklile, smaragdne oci. Gledao sam ih sa takvim odusevljenjem. Potom je Marie nastavila pricu, koja za mene, manje interesantna nije mogla da bude, kao i sve njene price. Nikad je nisam shvatao, uvek je pokusavala da dokaze nesto za cim niko od nas nije mario. Dok je Ella bila njena totalna suprotnost. Ona je bila jedna od onih osoba koja u vama izaziva srecu, izmamljuje osmeh i sve najbolje. Optimista jednostavnog zivota. Sa njom vreme leti kao i sad. Ustao sam, pozdravio se sa svima i otisao kuci da se pakujem.
Uvek sam mrzeo pakovanje. Secam se kad sam bio klinac, mama sve uvek izabere, opere, slozi i spakuje. Bilo je tako jednostavno... A onda sam sebi rekao "Welcome to real life!" No, nekako uradim ja to, sednem u taxi i pravac aerodrom. Dva sata pre leta, cekiram torbu, sednem u kafic, zapalim cigaru, rutina. Tokio je cekao. Jos jedan poslovni sastanak na listi. Jedva cekam penziju da provedem u miru, ali tu smo gde smo. Slusalice u usi i na spavanje, dugacak je to let.

Jel ste nekad sanjali san koji koji deluje toliko stvarno da ne mozete da napravite razliku izmedju realnosti i sna?

Gde sam ja? Ovo nije Tokio! Sta se dodjavola dogodilo!? Kako sam ovde zavrsio!?
Talasi su mi lupali o noge dok je pesak grejao moje tabane. Bio je dan, rekao bih negde oko 13h... Na prvi pogleda rekao bih Havaji - zahvaljujuci Americkim serijama i filmovima, sve sto je tropsko vezujemo za Havaje - ali nisu bili. Nije bilo nikog oko mene! Nisam imao nista sem majice i sorca na meni! Gde mi je telefon? Njega nikad nigde ne ostavljam, uvek ga drzim u dzepu. Ne razumem sta se desava....


                                        To be continued 



bisous bisous

6 коментара:

thanks for commenting